Ovde u ovoj zgradi, na ćošku stare ulice kneza Miloša, 

u koju svi putevi vode je sahranjen jedan vek 

ljudskog stradanja i patnje duge.

U ovom našem Gradu suze su tekle i pre ovih dana 

i presahle u zidinama stradanja kao školjke bez bisera 

utkane još od prvoga rata, i pre i posle toga.

Ovde su detonacije tukle i pod sobom rušile sve

i sahranjivale žive ljude, onih dana, pred sam kraj 

prošloga veka, kao i mnogo puta ranije - žrtvama se broj ne zna.

Ovde je zaplakala majka nad kćerkom i sinom

i na tek podojenim detetom i tumarala zavijena u crno.

Ovde sam u jecaju i grču, onih dana, pod vedrim nebom 

danonoćno u neizvesnom bunilu bez sna i ja

u istoriju jedan vek pratila i svoj kraj iščekivala.

Ovde! U ovoj zgradi na ćošku Nemanjine je zapisano trajanje

koje svakom oku u grudi unosi nemire; 

i ako se sruši to sećanje na prošli vek u istoriju ispraćen

i izgubi svaki trag prošlosti, da l` će deca naše dece 

pronaći put svoje budućnosti, bez kletve?