Ja volim moju zemlju, okupanu  u sva četiri godišnja doba i njene tihe reke i podzemne vode koje svoj put znaju; smetove snežne i kristale koji se sa krovova sjaje i svaki kamen.

Ja volim moju zemlju - sve njene oranice koje vredni paori oru i sve nas hrane.

Ja volim da čujem petla kada najavljuje zoru i urlik nemoćnog vuka dok čeka pred punim jaganjaca torom.

Ja volim usnule solitere nad rekom i pored gejzera hotele i vode hisara zdravlja pune.

Ja volim miris jabuke petrovače i kožare...slad detinjstva ranog.

Ja volim ukus cicvare, popare i kačamaka od brašna belog i volim kada prilazim kući, a miriše selo.

Ja volim i kravu u njene pametne oči da pogledam i njeno otegnuto vime da pomuzem i gladnima mleka natočim.

Ja volim kada čoveka sretnem da  pitam da li mu nešto treba i da mu pružim od srca ruku sa koricom hleba. 

Ja volim ljude!  A tako je govorila davno i moja baka, pa se pitam kako je moguće da i zlog čoveka rodi majka.

I često mislim da li bi zlo srce smekšalo kada bi osetilo da je priroda majka svih čovekovih dostignuća i da je i od pruća lepa kuća samo da bombama niko u smrt ljude ne šalje.

Ja volim moju zemlju i ne razumem zadoj ljudi koji ne vole svet oko sebe i zveckaju oružjem.

Ja volim moju zemlju, a ona me nagrađuje nežnom belom visibabom, ljubičicom, cvetom lipe, jesenjom ružom, ciklamom, srećom i radošću života - njenim najjačim oružjem.